Стиче се утисак да је ту да врати веру поколебаном и да укаже да је борба једини излаз.
Међутим, утицај народног језика није само у пословичком стилу, него и у самом језику, у његовој лексици, као и у дословном преузимању народних израза и идиома.
У време када је Његош писао „Горски вијенац“, Турска је настојала да сломи сваки могући отпор у Црној Гори, плашећи се нових таласа побуна.
Источњачки свет дат је у дијалогу Црногораца о том свету, али и у самом говору и наступу Турака и потурица.
И за неког игумана Стефана зна се, да је живео средином XVIII века.
На чојство и јунаштво се наилази скоро код свих Његошевих јунака, што је и навело неке тумаче „Горског вијенца“ да у њему виде „библију хероизма“ и да га назову „јеванђељем чојства“.
У „Горском вијенцу“ црногорски главари се састају на скупштинама о верским празницима, до којих је тадашње патријархално друштво доста држало.
У спеву Његош се није држао само предања о догађајима с почетка XVIII века.
Са губитком вида, код њега је почео да се развија „духовни вид“, оно унутрашње око које му је помагало да види и оно што је невидљиво.
У машти је мењао ликове, догађаје и чињенице и претакао их у слике које су одговарале његовој визији народне борбе против Турака четрдесетих година XVIII века.
И после, када га народни интереси нагоне да се одлучи за истрагу, он није осветник, већ владар коме је судбина наменила да изврши трагичну поруку историје.
